Arheologija u javnosti i medijima: kratak uvod u teorijske osnove dijaloga o nasledju

of 11
All materials on our website are shared by users. If you have any questions about copyright issues, please report us to resolve them. We are always happy to assist you.
Information Report
Category:

Lifestyle

Published:

Views: 17 | Pages: 11

Extension: PDF | Download: 0

Share
Description
Arheologija u javnosti i medijima: kratak uvod u teorijske osnove dijaloga o nasledju
Tags
Transcript
   Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 9. 3 (2014) O RIGINALNI    NAUČNI   RAD Ivan Vranić  Arheološki institut Beograd  ivanvran@gmail.com Arheologija u javnosti i medijima: kratak uvod u teorijske osnove dijaloga o nasleđu * Apstrakt:  Arheološka praksa od nastanka discipline do danas pored mnogobrojnih drugačijih definicija može da se razume i kao veoma kompleksan dijalog o nasleđu koji istraživači vode sa javnošću savremenih društava. Arheolozi kroz dijalog ne samo da direktno konstruišu društvena sećanja i moderne identitete, što samo po sebi predstavlja izuzetnu odgovornost, već su i sami podložni etnocentričnom prenošenju savremenih vrednosti, stremljenja i očekivanja u sliku o prošlosti. U tom smislu, može da se kaže da javnost nije samo najvažniji konzument kulturnog nasleđa već i aktivni činilac koji  posredno utiče na arheološke interpretacije prošlosti.Zahvaljujući globalnim trendovima u disciplini sa jedne i izmenjenoj političkoj, ekonomskoj i društvenoj situaciji sa druge strane, arheologija u Srbiji našla se u situa-ciji da je primorana da intenzivira kontakt sa javnošću i da svoj rad učini dostupnim i ekonomski održivim. Cilj ovog rada je da ukratko predstavi teorijske osnove različitih modela saradnje arheologije i javnosti, da skrene pažnju na prednosti, mane i posledice svakog od pomenutih pristupa i da na taj način upozori na mnoge potencijalne probleme koji mogu da nastanu nekritičkim plasiranjem informacija o prošlosti i nasleđu. Ključne reči:  arheologija i javnost, nasleđe, društveno sećanje, identiteti, mediji Arheologija i javnost: slike prošlosti i savremeni identiteti Tokom više od sto godina postojanja kao nezavisne humanističke discipline arheologija vodi veoma važan i kompleksan dijalog s javnošću svih sredina u kojima se praktikuje. Ipak, čini se da istraživačima ali ni javnosti nije uvek bilo  jasno da se zaista radi o dijalogu u kome obe strane aktivno učestvuju. Razlozi za ovakvu tvrdnju leže u tome što je odnos discipline i javnosti, zapravo, prošao *  Članak je rezultat rada na projektu  Arheologija Srbije: kulturni identiteti, integra-cioni faktori, tehnološki procesi i uloga centralnog Balkana u razvoju evropske prai- storije , br. 01177020 koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. Izmenjena verzija predstavljena je kao referat na konferenciji Srpska arheologija između teorija i činjenica II  .UDK: 902:659.4(497.11)   Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 9. Is. 3 (2014) I VAN  V RANIĆ 598kroz različite faze koje u najširem smislu prate moderne društvene i političke  procese zapadnog sveta i promenljiv položaj nauka (prirodnih i društvenih ili humanističkih disciplina) u različitim epohama (Thomas 2004, Morley 2009, Barth i dr  . 2005, Diaz-Andreu 2007, Fitzpatrick i dr  . 2004). Različite pozicije u društvu, počevši od modernističkih verovanja u progres i svemoć nauke s jedne sve do mnogobrojnih postmodernih „čitanja” sa druge strane, usložnjavaju i značajno otežavaju razumevanje veze arheologije i društva. Ipak, sa sigurnošću može da se ustvrdi da disciplina ni u jednom trenutku nije bila polje delovanja van društva i vremena, te samim tim nije postojala bez javnosti koja je u krajnjoj instanci konzument arheoloških saznanja.Konferencija Srpska arheologija između teorija i činjenica II  , koju već dru-gu godinu organizuјe Centar za teorijsku arheologiju Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, kao temu 2014. godine imala je isprepleta-nost arheologije i javnosti u Srbiji − veoma značajno pitanje kome, čini se, nije  posvećena dovoljna pažnja. U uvodniku Knjige apstrakata urednici M. Janković i Z. Kuzmanović navode: „Прошлост, као предмет археолошког истраживања није тек полигон узбудљивих открића. Прошлост је врло важан аспект људске културе на којем почивају искуства, знања и памћења одређеног друштва, а самим тим и друштвене вредности, стремљења и очекивања. С тим у вези, археологија је одувек имала одређени утицај на разумевање садашњости, односно услова и прилика света у којем живимо. Ова чињеница, сама по себи, изискује да се увек изнова запитамо  која је и каква је наша улога  у друштву у којем живимо.” (Јанковић, Кузмановић 2014, 6, naglasio I. V.) Suština ovog citata jeste u tome da je arheologija tokom poslednjih tride-setak godina veoma sazrela u smislu sagledavanja sopstvene uloge u društvu i važnosti jasno definisanih teorijskih osnova ( v . Olsen 2002, Trigger 2006, Џонсон 2008). Većina istraživača danas smatra da interpretacije ne mogu biti objektivne u smislu da proizvode jednu i apsolutnu istinu koja se ne može os- poravati ili interpretirati na neki drugi način. Zapravo, arheološki rad na inter- pretaciji materijalne kulture koja postoji i iskopava se u današnjem vremenu te iste predmete pokušava da vrati u kontekst nekog prošlog vremena i kulture koji su već konstruisani pređašnjim interpretacijama (Lucas 2005, 127). Ovako  postavljene informacije o prošlosti u sadašnjem društvu igraju novu ulogu u konstruisanju različitih savremenih identiteta poput kulturnih, etničkih, nacio-nalnih, religijskih, klasnih, političkih, rodnih i sl. ( npr.  Insoll 2007, Diaz-Andreu i dr. 2005, Graves-Brown i dr. 1996), odnosno „društvenih vrednosti, stremlje-nja i očekivanja” kako navode Janković i Kuzmanović. Formiranje slike o proš-losti doprinosi konstruisanju društvenog sećanja  (  social memory ) modernih zajednica o nekim davnim vremenima koje ima presudnu ulogu u izgradnji i održavanju različitih identiteta u sadašnjosti ( npr.  Van Dyke, Alcok 2003, 1–2,   Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 9. 3 (2014) A RHEOLOGIJA   U   JAVNOSTI   I   MEDIJIMA 599Alcock 2002). Savremeni identiteti pak, s obzirom na to da su arheolozi deo sa-dašnjeg društva, na različite načine povratno utiču na tumačenja prošlosti, bilo da se radi o temama koje se istražuju, metodološkim i teorijskim pristupima ili interpretacijama. Zato su interpretacije prošlosti veoma podložne svesnom ili nesvesnom etnocentričnom preslikavanju savremenih identiteta u neke druge kulture i vremenske okvire. Ovaj začarani krug uzročno-posledičnih ispreplete-nosti slike o prošlosti i osećanja pripadnosti današnjim društvima u epistemolo-loškom smislu naziva se refleksivnim odnosom (Hodder 1997; 2003, Gramsch 2000, Kuzmanović 2010, Kuzmanović, Vranić 2013). Iz svega navedenog na-meće se potreba da se prilikom čitanja arheoloških tekstova uvek u obzir uzme „duh vremena” u kome je neka interpretacija nastala − tzv.  Zeitgeist  . Način na koji javnost kao aktivni učesnik ulazi u ovaj začarani krug konstrui-sanja društvenog sećanja, kako postavlja pitanja, formira mišljenja i kako doživ-ljava sopstvene identitete spoznajući prošlost i nasleđe, ne proističe direktno iz naučnih publikacija i sistematskog studiranja arheoloških interpretacija. Potreba  javnosti da sazna nešto o prošlim vremenima i stalna fascinacija arheološkim ra-dom najčešće se zadovoljavaju drugim putevima, što situaciju dodatno kompli-kuje. Daleko više od arheoloških ili istorijskih interpretacija, koje najčešće osta- ju u užem krugu stručnjaka, za širu javnost pokretno i nepokretno nasleđe kao forma materijalne kulture koja se u sadašnjosti može doživeti i opipati predstav-lja prvi i osnovni korak u sopstvenom razumevanju prošlosti ( npr.  Lowenthal 1998, Silverman 2011). Ovo laičko razumevanje ne mora da odgovara slici koju struka želi da pošalje, dok veoma kompleksna međusobna komunikacija pred-stavlja ključnu kariku koja na pomenuti refleksivni način povezuje materijalnu kulturu iz prošlost sa osećajima pripadnosti u sadašnjosti. Predstavljanjem kul-turnog nasleđa koje savremeno društvo doživljava kao „svoje” (a neretko i kao nacionalno) ima ključnu ulogu u „konstruisanju legendi o poreklu, istrajnosti,  pobedama i tragedijama, te na taj način projektuje sadašnjost u prošlost i pre-vodi prošlost u sadašnjost. Nasleđe nas povezuje sa precima čije vrline delimo i čije greške gledamo da ne potenciramo” (Lowenthal 1998, xv). U tom smislu, arheolozi koji nasleđe zvanično predstavljaju, bilo putem izložbi ili organizova-njem manifestacija na lokalitetima kao arheološkim parkovima ili muzejima na otvorenom, igraju veoma važnu socio-političku ulogu u savremenom društvu. Modeli odnosa arheologije i javnosti U literaturi je poznato nekoliko različitih pristupa ili modela pomoću kojih arheologija uspostavlja kontakt sa javnošću. Pristupi se međusobno ne isključu- ju i jednako su važni za disciplinu koja ispituje sopstvenu poziciju u savreme-nom svetu.   Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 9. Is. 3 (2014) I VAN  V RANIĆ 600  Edukativni model   je najstariji i najčešće primenjivan pristup koji postoji još iz vremena dominacije kulturno-istorijske arheologije (Holtrof 2008, Kobialka 2014), a zapravo je trasiran još i ranije u vreme organizovanja prvih muzeja na modernim kolonijalnim osnovama i ideji progresa ( v.  Gosden 1999, 15–32, Walsh 1992, 7–38). Posredi je tradicionalno modernističko edukovanje druš-tvenih grupa o evoluciji zapadnog sveta predstavljanjem „jedne validne i op-šteprihvaćene istine” koju istraživač kao školovana osoba prenosi, a društvo,  pretpostavlja se, bez pogovora prihvata kao jedino ispravno. Nešto savremenija varijanta ovog tradicionalnog pristupa naziva se modelom deficita znanja  ( the deficit model  ) (Merriman 2004a, 5–6).Oba pristupa koriste arheološke izložbe, istorijske predstave, rekonstrukcije arheoloških lokaliteta, naučno-popularne radove i sl. Pored jasne činjenice da  je ovakav pristup neadekvatan u današnjem postkolonijalnom i globalizovanom svetu, dodatni problem predstavlja i to što javnost, budući da nije dovljno upu-ćena u arheološku disciplinu, probleme, terminologiju i sl., informacije ne pri-hvata na način na koji istraživači pretpostavljaju, već formira sopstvenu sliku o prošlosti koja nije direktno i nekritičko prihvatanje jedne „objektivne istine”. Suština je u tome što edukacija javnosti o kulturi, čak i ako su informacije pla-sirane kroz neki adekvatniji teorijski koncept, u savremenom svetu ne funkcio-niše na način kako je to možda bio slučaj u XIX i tokom većeg dela XX veka. Ovakav vid komunikacije u kojoj je posetilac ili konzument potpuno pasivan najčešće se doživljava kao jednostran, dosadan i nerazumljiv. Posledice su te da se broj konzumenata informacija o nasleđu vremenom smanjuje i ograničava na uzak broj ljudi zainteresovanih za kulturu, dok većina stanovništva sliku o  prošlosti formira bez uticaj stručnjaka kroz popularnu kulturu, pseudonauku i sl.Opadanje broja posetilaca arheoloških lokaliteta i muzeja, praćena stalnom  potrebom za povećavanjem materijalnih sredstava, dovelo je do formiranja drugog modela koji se naziva  PR pristupom (Public relations Model) (Holtrof 2008, Kobialka 2014). Model podrazumeva uključivanje stručnjaka za marke-ting i odnose s javnošću u prezentaciju arheološkog nasleđa. Osnovni cilj jeste  profesionalno popravljanje imidža i „vidljivosti” discipline, dobijanje javne po-drške, „izlazak na tržište” i konačno, prikupljanje više sredstava za istraživanja i zaštitu. Pristup ispravlja neke nedostatke „edukativnog” i „modela deficita znanja” pošto arheološko nasleđe postaje prijemčivije široj publici i često us- pešno podstiče veću posetu i priliv finansija. Ipak, uočeni su i ozbiljni nedostaci. Problem predstavlja to što su informacije isuviše prilagođene očekivanjima i stereotipima dela nestručne javnosti o arheologiji i nasleđu, a neretko se i pot- puno gubi naučna osnova i šire poluinformacije koje podstiču neartikulisanu društvenu fascinaciju prošlošću. Razlozi leže u tome što, kao i svaka druga PR kampanja, ovaj pristup kao osnovni cilj nema edukaciju već ostavljanje utiska i podilaženje očekivanjima konzumenata. Arheologija tako postepeno postaje   Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 9. 3 (2014) A RHEOLOGIJA   U   JAVNOSTI   I   MEDIJIMA 601lobi grupa i sredstvo za pronalaženje finansija za „prava istraživanja” koja i dalje ostaju u užem krugu stručnjaka, a sve manje akademska disciplina koja iskreno želi da predstavi svoj rad javnosti (Kobialka 2014, 319).Treći način stupanja u kontakt s publikom, koji takođe nije bez razloga za kritiku, jeste tzv. demokratski model   (Holtrof 2008) ili model višestrukih per- spektiva  (Merriman 2004a, 6−8). Ovaj postmoderni pristup, prihvatajući da znanje odnosno razumevanje prošlosti nije isključiva privilegija arheologije (ili neke druge humanističke discipline) i insistiranjem na dijalogu i dvostranosti komunikacije, u teorijsko-metodološkom smislu naslanja se na postprocesnu arheologiju i savremene studije nasleđa i materijalne kulture. Važni elementi  jesu svesno promišljanje i zapitanost nad socijalnim i političkim posledicama arheološkog rada i narativa koji se konstruišu, te prihvatanje da je arheologija „politički diskurs u sadašnjosti” (Shanks, Tilly 1987, 186). Arheološke argu-mentacije, koliko god bile „naučne” i „objektivne”, zapravo svesno ili nesvesno odražavaju neki politički stav istraživača koji je opet uslovljen životom u savre-menom društvu ( v.  Silverman 2011, Meskell 2002). Arheolozi moraju da budu svesni činjenice da očekivanja javnosti utiču na interpretacije i formiranje slike o nasleđu i da nasleđe predstavlja određenu vrstu kulturnog kapitala savreme-nih zajednica koji se može koristiti u političke svrhe. Ako je već tako, može se napraviti još jedan korak i reći da nestručna javnost ima pravo na jednaku za-stupljenost u ovakvom političkom procesu. Suština je u tome da svaki pojedinac ili društvena grupa ima pravo da učestvuje u konstruisanju narativa o prošlosti, da sme da iznese svoje viđenje nasleđa (nevezano za arheološko obrazovanje) i da zvanična arheologija mora da se potrudi kako bi svoja tumačenja uključila u dijalog i pluralizam mišljenja ( upor  . Hodder 2003). Podrazumeva se da arheo-lozi i ostali stručnjaci u oblasti zaštite kulturnog nasleđa moraju veoma pažljivo da se uključe u dijalog s javnošću kako na samom lokalitetu tako i u javnoj sferi uopšte, da saslušaju očekivanja i mišljenja društva, da razumeju način na koji zajednica doživljava prošlost i da svoj angažman, koji i dalje mora da ima čvrstu teorijsko-metodološku osnovu, prilagode situaciji.Ovakav pluralistički metod lako vodi u tzv. hiperrelativizam – teorijsku po-stavku proisteklu iz poststrukturalizma čija primena može da vodi u opasnost da arheološke interpretacije potpuno izgube na težini i da se kao relevantan pristup nasleđu legitimišu bezbrojni lični utisci svakog pojedinca u kontaktu sa materi- jalnim svetom ( npr.  Shanks 1992). Ipak, pretpostavlja se da arheolozi moraju i mogu da budu u stanju da trasiraju osnovna znanja o prošlosti kod većeg broja ljudi motivisanih za dijalog. Pokazalo se, naime, da javnost koja je na ovaj na-čin daleko više uključena u arheološki rad postaje zainteresovanija i da se broj  posetilaca muzejima i arheološkim lokalitetima zapravo povećava (Merriman 2004b, 6−8).
We Need Your Support
Thank you for visiting our website and your interest in our free products and services. We are nonprofit website to share and download documents. To the running of this website, we need your help to support us.

Thanks to everyone for your continued support.

No, Thanks
SAVE OUR EARTH

We need your sign to support Project to invent "SMART AND CONTROLLABLE REFLECTIVE BALLOONS" to cover the Sun and Save Our Earth.

More details...

Sign Now!

We are very appreciated for your Prompt Action!

x